21
HOME
MAPS
ARHIVES
LINKS
CONTACT US
.
Zoran Lutovac, M.A. 
Institute of Social Sciences 
University of Belgrade 
  38111 3614047 
e-mail: lutovac@net.yu
Zoran Lutovac, MA

Polazne osnove za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore

Balkans'21 / volume 3 - 2003

Posle potpisivanja „Polaznih osnova za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore“ 14.marta 2002. godine najzadovoljniji su izgleda bili predstavnici EU i Solana lično. Naime, ovim je EU pokazala da sve više postaje politička sila sposobna da se suočava sa raznovrsnim problemima u u svom okruženju bez neposredne pomoći SAD i da je to u stanju da učini pre no što sukobi eskaliraju.
Ovo bi se „uslovno“ moglo nazvati drugim uspehom EU diplomatije u poslednjih godinu dana računajući tu i sporazum kojim je sprečen rat u Makedoniji. Uslovno, jer je još nemoguće u potpunosti sagledati dalekosežne konsekvence potpisivanja ovih sporazuma, ali kratkoročno, bez nedoumica oni su bili veliki doprinos spuštanju tenzija u regionu.
Ovim je EU pokazala svoju odlučnost da sprečava dalju fragmentaciju na jugoistoku Evrope. Takođe, ovo je još jedan potez koji ukazuje na glavnu orijentaciju spoljne politike EU prema kriznim područjima: preuzimati političku i ekonomsku (a trebalo bi očekivati i još intenzivniju vojnu)  odgovornost za dešavanja na Balkanu. Pri tome EU deluje u ranoj fazi sukoba sa akcentom na politiku „šargarepe“. Naime, Srbiji i Crnoj Gori je obećana lakša i brža evropska integracija i veći priliv kapitala, a Makedoniji je nedavno prikupljeno 515 miliona dolara na donatorskoj konferenciji pomoći za obnovu zemlje, čak dvostruko više nego što se očekivalo.
Sporazum Srbije i Crne Gore u Briselu je dočekan sa velikim zadovoljstvom, međutim u samoj Srbiji i Crnoj Gori reakcije nisu bile jednodušne: potpisnici su izrazili uzdržani optimizam, dok su se svi ostali uglavnom kritički odnosili prema ovom dokumentu. 
Ako se izuzmu emocionalni izlivi razočarenja na obe strane i nešto manje izražena eforija zbog očuvanja zajedničke države, trebalo bi razlikovati najmanje tri vrste kritika koje su se iznosile: političko-propagandne  kritike usmerene na dezavuisanje potpisnika sporazuma ili na profilisanje sopstvenih stranaka i političkih grupacija,  formalno-pravne kritike koje ukazuju na sve slabosti Sporazuma  ne uvažavajući unutrašnje i spoljne okolnosti u kojima je potpisan (ili umanjujući im značaj) i rel-političke kritike koje uzimaju u obzir kontekst u kojem je Sporazum potpisan i ukazuju na dobre i loše strane sporazuma na perspektive i opasnosti koje može doneti njegova implementacija. Čini se da je ovih poslednjih bilo najmanje.
Šta je bila alternativa potpisanom Sporazumu postavlja se pitanje posle niza iznesenih kritika? Gotovo po pravilu nema odgovora na to, ključno pitanje. Ili, ako ga ima odgovor je pojednostavljen i jednoznačan, nema svestranog pristupa problemu i uvažavanja unutrašnjeg, ali i međunarodnog konteksta. DA, najbolje bi bilo da smo federacija ili posebne države, jer su to čisti modeli,  ALI čisti modeli su obično za čiste situacije, kakva nije ni u Crnoj Gori, a ni u našem okruženju. 
Kao što pitanje odnosa Srbije i Crne Gore nije samo unutrašnja stvar Crne Gore,  nije samo ni unutrašnja stvar Srbije, tako da je pozivanje na volju građana  populiyam - zvuči privlačno ali nije realno. Naime, sem volje građana Srbije i Crne Gore svakako da je bitna i procena EU da li jedno drugo ili treće rešenje jeste doprinos ostvarivanju nekih širih ciljeva i vrednosti važnih za međunarodnu zajednicu kao što su stabilnosti u regionu i zaštita ljudskih prava,  na primer.
Dakle, jedan od osnovnih motiva EU da stane iza ovog Sporazuma jeste da se očuva bezbednosna stabilnost u regionu i stvore uslovi za lakše i bezbolnije približavanje zemalja ovog područja Evropskoj uniji. U taj kontekst bi trebalo staviti želju EU da se crnogorska vlast ne pritisne do te mere da nema dobar izlaz što bi je nateralo na povlačenje jednostranih poteza ka samostalnosti, a što bi, opet, izazvalo zaoštravanje sa nesagledivim posledicama unutar Crne Gore i između Beograda i Podgorice. Crnogorska vlast je trebalo da ostane u igri i kao potencijalni partner reformistima u Srbiji, partner koji ima bolji imidž od sadašnjeg partnera DOS-a u Crnoj Gori, partner koji, između ostalog, ne bi bio smetnja saradnji sa Haškim tribunalom.
Kada se procenjuje značaj i domet ovog dokumenta trebalo bi, sem navedenih, uzeti u obzir i sledeće činjenice:
- da su crnogorski građani podeljeni u pogledu odnosa sa Srbijom. Kako pokazuju najnovija istraživanja Instituta društvenih nauka blaga, prednost koju je imao prosamostalni blok se istopila i sada je blaga prednost na strani onih koji su za zajedničku državu, što je verovatno posledica i pritisaka EU, ali i dilema u vladajućem DPS-u da li je bilo potrebno ili ne poslušati sugestije EU. Svakako da je na građane uticala i argumentacija koja je išla u prilog opstanka zajedničke države, odnosno ukazivanje na veliku cenu insistiranja na jednostranom osamostaljivanju bez pristanka Beograda i podrške EU.
- da je nerešeno pitanje odnosa sa Crnom Gorom postajao sve veći teret za Srbiju pre svega kao ograničenje za dalje institucionalno-pravne, a posredno i za ekonomske reforme, a da je istovremeno apsolutna većina građana Srbije za opstanak zajedničke države
- da su nerešeni odnosi Srbije i Crne Gore smetnja za naše međunarodne političke i ekonomske odnose, tj. da imaju loš uticaj na naš ukupan međunarodni položaj i da su sugestije EU bile usmerene ka tome da zajednička država opstane što i Srbiji i Crnoj Gori EU olakšava posao oko uključivanja ovog područja u evropske integracije.
- da je u na Kosovu koje je pod međunarodnom prinudnom upravom žarište nestabilnosti Balkana, te da bi stvaranje novih država dodatno poremetilo bezbednosnu ravnotežu u regionu, što je procena i onih koji upravljaju krizom na ovom području
- da bi neuvažavanje sugestija EU oslabilo ionako krhko poverenje Zapada u Srbiju (krhkog pre svega zbog nedovoljne saradnje sa Haškim tribunalom) dodatno opalo i time bi oslabio njen položaj.
- da bi razbijanje jedinstvenog nastupa DOS-a prema ovom pitanju (što je pretilo da se desi daljim odlaganjem rešavanja problema) značilo zaoštravanje unutarpartijskih sukoba u Srbiji i skretanje s kursa ekonomskih i institucionalnih reformi u polje političkih sukoba sa nesagledivim posledicama.
Ako bi se davala opšta ocena dometa ovog Sporazuma moglo bi se reći da bi:
a) on mogao biti doprinos popuštanju tenzija u odnosima Beograda  i Podgorice, što bi opet doprinelo stabilizaciji prilika na ovom prostoru, ali i u širem regionu.
b) on bi mogao biti značajan doprinos poboljšanju međunarodnog položaja Srbije i Crne Gore, jer pokazuje da su one ušle u red onih zemalja koje svoje koflikte rešavaju mirnim putem i uz međusobno uvažavanje što je dobra preporuka za dalje evropske integracije i priliv kapitala.
c) on ostavlja dovoljno prostora i vremena da se kroz demokratske procedure dođe do optimalne alokacije suvereniteta odnosno do onog oblika integracije kojim će se najbezbolnije proći period tranzicije.
Sam naziv Sporazuma "Polazne osnove za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore" ukazuje na to da je u pitanju inicijalni dokument, dokument kojim se postavlja osnovni okvir za budući institucionalno-pravni aranžaman, a ne papir koji ima pretenziju da da sve odgovore na pitanje odnosa Srbije i Crne Gore. 
Po svojoj prirodi  i svom sadržaju on nije sveobuhvatan, ali pruža mogućnost da Srbija i Crna Gora konstituišu funkcionalnu zajednicu kroz demokratsku proceduru.
Ovaj dokument polazi od faktičkog stanja, ali sugeriše harmonizaciju međusobnuh odnosa i prevazilaženje postojećih razlika i to u pravcu rešenja koja će najbrže dovesti do integracije u EU. Ono što je takođe vrlo bitno za uspeh ovog procesa je odredba koja kaže da će EU pomagati u ostvarivanju ovih ciljeva i redovno nadgledati ovaj proces. Tako je predviđeno da ako jedna članica smatra da druga ne ispunjava obaveze koje proizlaze iz ovog Sporazuma druga zadržava pravo to pitanje pokrene pred EU.
Takođe bitna odredba koja relativizuje eventualne nedostatke ovog Sporazuma jeste poslednja odredba koja kaže da dogovoreni principi ustavnog uređenja neće predstavljati prepreku za brzo zaključivanje Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sa EU.
Ovaj Sporazum povisio je cenu izlaska iz zajednice. Naime, predviđeno je da ukoliko jedna od članica istupi iz zajednice ona druga postaje sukcesor. Ovo je važno za Srbiju i u tom pogledu što bi tada Rezolucija 1244 važila u celosti za nju, što znači da se kosovsko pitanje ne vezuje sa sudbinu SRJ.
Odredba o preispitivanju, dugim rečima je destimulativna za one koji se zalažu za samostalne države iako predviđa mogućnost raspisivanja referenduma kroz tri godine. Kroz tri godine bi na videlo mogle izaći sve prednosti opstanka zajednice što bi oslabilo dezintegracione snage. Osim toga Sporazumom se ne predviđa bilo kakav referendum, nego onaj po međunarodno priznatim demokratskim standardima koji podrazumeva složenu proceduru, bazični konsensus unutar zajednice i kvalifikovanu, ubedljivu većinu. 
No, bez obzira na prirodu i sadržaj ovog Sporazuma uspešno preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore zavisiće pre svega od ponašanja samih aktera, potpisnika. Da li će započeti proces redefinisanja odnosa Srbije i Crne Gore biti uspešan zavisiće drugim rečima, od toga da li će biti opstrukcije putem "kreativnog tumačenja" Sporazuma ili će međusobni odnosi biti podređeni interesu građana Srbije i Crne Gore i širem interesu međunarodne zajednice koja je zainteresovana za stabilnost u regionu i sprečavanje dalje dezintegracije balkanskog područja.
Crnogorska scena posle 14. marta - Na crnogorskoj političkoj sceni posle potisivanja Sporazuma došlo je do prave "Rašomonijade". Crnogorski predsednik i premijer predstavili su Sporazum kao maksimum mogućeg u ovom trenutku i izrazile spremnost da odgovornost za njegovo potpisivanje podele sa svojim koalicionim partnerom Socijaldemokratskom partijom (SDP) i Liberalnim savezom Crne Gore (LS CG) uveravajući ih kako je to samo korak do zajedničkog cilja - nezavisne Crne Gore. 
Na drugoj strani, SDP i LSCG su posle početnog "šoka" prilično emocionalno plasiranog u crnogorskim medijima krenule u novu trgovinu sa Demokratskom partijom socijalista (DPS): prete obaranjem vlade istovremeno ne odbacujući mogućnost da uđu u novu "reformisanu" vladu, ali naravno sa znatno većim učešćem (SDP) ili ključnim mestima u njoj (LS CG). 
DPS je očigledno spreman na velike ustupke kako bi ublažio nezadovoljstvo ove dve stranke zbog potpisivanja Sporazuma, ali pre svega nezadovoljstvo suverenistički raspoloženih građana koji čine većinu u strukturi pristalica ove stranke. Pravljenjem dogovora sa strankama iz suverenističkog bloka DPS bi znatno ublažio oštricu kritike i za to su spremni da liberalima ponude premijersko i još neka značajna mesta, a svom manjem koalicionom partneru još veću ulogu od one koju je imao do sada.
Postavlja se pitanje da li će, ako u tome uspeju dovesti u pitanje i sam Sporazum. Naime, tačno je da on polazi od faktičkog stanja prilične odvojenosti Srbije i Crne Gore, ali ipak sugeriše bližu integraciju Beograda i Podgorice. Eventualno nova vlada starih partnera, bar prema najavama, zauzela bi još čvršći pro-nezavini kurs i time poništila neposredne pozitivne efekte i otežala sugestiju Sporazuma o približavanju i harmonizaciji ka EU.
Preterani zahtevi SDP i liberala, na drugoj strani, primorali da DPS raspiše izbore ili da se sporazume sa projugoslovenskim blokom. Međutim, ovo poslednje je, bar prema izjavama najviših funkcionera DPS-a, potpuno isključeno.
Postavlja se pitanje da li bi SDP i LS CG na izborima ili u političkoj trgovini bolje naplatili doslednost i DPS-ovu nedoslednost? Čini se da izbori u ovom trenutku ne odgovaraju ni DPS-u ni SDP-u, ni liberalima, jer bi ukupna količina mandata koju bi imali bila manja nego čto je sada, sa možda nešto drukčijim rasporedom snaga unutar bloka.
Pravo pitanje je da li DPS ne želi da ruši suverenistički blok da bi sa njima podelio odgovornost dok se ne slegne prašina ili što zaista istrajava na politici stvaranja nezavisne Crne Gore?
Ono što bi moglo biti zabrinjavajuće za DPS jeste činjenica da u njemu postoji jedan deo birača koji smatra da na nezavisnosti ne treba insistirati po svaku cenu i da su sugestije EU od koristi za građane Crne Gore. Ako bi najviši funkcioneri ove stranke nastavili sa prilično tvrdom "independističkom" retorikom koja se može protumačiti opstrukcijom Sporazuma, nije isključeno da deo birača uskrati podršku DPS-u, uz pomoć Svetozara Marovića, ili bez njega.
Iako iz ove perspektive izgleda da DPS nije baš u najboljoj poziciji, to ne znači da se u tu poziciju doveo potpisivanjem Sporazuma: taj potez je uskostranački posmatrano za stranku "manje zlo". Da su odbili ovaj Sporazum šteta bi bila veća jer je postojala pretnja da se stranka već tada razbije na liniji odnosa prema EU, a ne odnosa prema Srbiji.
Ako se pregovori DPS-a SDP-a i LS CG oko nove vlade završe neuspešno, Koalicija zajedno za Jugoslaviju bi u kampanji na predstojećim izborima za saveznike imala faktički i SDP i LS CG čija će glavna tema biti izdaja DPS-a, tako da se u ovom trenutku čini, a na to upućuju i istraživanja javnog mnjenja, da bi izbori jedino odgovarali projugoslovenskim strankama. Međutim, postavlja se pitanje da li će one umeti da iskoriste relativno povoljan splet okolnosti s obzirom na balast prošlosti koji nose, izuzimajući donekle Narodnu stranku (NS).
Naravno, u Crnoj Gori, kao u ostalom u većini država na ovom području, bilo kakva kombinacija ne bi bila neočekivana. A to pokazuju brojni primeri: nisu li, naime, u Crnoj Gori najbliže jedna socijaldemokratska i jedna liberalna stranka, a najudaljenije dve socijalističke stranke. Nije li apsurd da LS CG koji se od samog početka zalaže za nezavisnu Crnu Goru, na poslednjim izborima dobio otprilike isti broj glasova kao i pre desetak godina iako je tada 3/4 građana Crne Gore bilo za zajedničku državu, a na prošlim izborima nešto više od polovine izašlih na izbore je glasalo za stranke koje su za nezavisnu Crnu Goru? Nisu li u Crnoj Gori u koaliciji bili crnogorski (LSCG) i srpski nacionalisti (NS) u vreme zlatnog doba nacionalizma na ovom području? Nije li čudno da je nacionalni romantizam jedno glavnih obeležja socijaldemokrata...
No, to su unutarcrnogorski apsurdi. Postoje i oni na liniji Podgorica - Beograd: u koalciji su ljuti protivnici sa prethodnih izbora (DOS i SNP), a protivnici nekadašnji saveznici (DPS i DOS), a što je to tako okrivljuju jedni druge. Naravno, glavni razlog neprirodne koalicije i prirodnog razlaza nekadačnjih saveznika jeste odnos prema redefinisanju odnosa Srbije i Crne Gore. Iako se Srbija trudila da uzdržano uđe u proces redefinisanja odnosa kako ne bi iritirala građane i vlasti u Crnoj Gori, nije mogla izbeći da se nađe na meti "suverenista" koji su krivicu za nedostatak dovoljne podrške tražili neselektivno u hegemonističkom Beogradu.
Posebno je iritantno za Beograd da se u prosamostalnom crnogorskom bloku glavna krivica za sve nedaće svaljuje na velikosrpski hegemonizam i da se umanjuje značaj ili čak negira postojanje crnogorskog nacionalizma. Pri tome se vrlo olako daju kvalifikacije kojima se potencira to da se promenom vlasti u Beogradu gotovo ništa nije promenilo i da je velikosrpski hegemonizam netaknut. A posebno je zabrinjavajuće da je predpolitički nacional-romantizam još uvek ispred svih političkih i životnih pitanja. 
U Srbiji je problema takođe mnogo, ali dominiraju oni druge vrste. Naime, u Srbiji pitanje odnosa sa Crnom Gorom nije dominantno. Srbija se čak pomalo svesno povukla korak u nazad prepuštajući EU da argumentima ubedi crnogorsko rukovodstvo u značaj opstanka zajedničke države. Postoje mnogo "važnija" pitanja koja su u žiži interesovanja, poput saradnje sa Haškim tribunalom, ekonomskih i institucionalnih reformi, borbe protiv kriminala i niza drugih preko kojih se prelamaju sukobi DSS i ostalih stranaka koje još uvek (?) čine DOS. Da pitanje odnosa sa Crnom Gorom nije u vrhu prioritetnih  pokazuje i afera "Perišić" koja je medijski potpuno u drugi plan bacila Sporazum. 
Osim SPS-a i SRS-a koji su ispoljavali političko-propagandnu kritiku usmerenu više na DOS kao vladajuću grupaciju nego na sam sadržaj Sporazuma, 
u kritici Sporazuma u Srbiji je bila najglasnija Demohrišćanska stranka Srbije (DHSS) koja je prva na političkoj sceni Srbije krenula u kampanju za samostalnu Srbiju motivisana, čini se, profilisanjem stranke i zauzimanjem još uvek slobodnog političkog prostora u Srbiji. S obzirom na činjenicu da prosečan birač u Srbiji nije u stanju da kaže u čemu je osobenost i razlika DHSS-a u odnosu na druge manje stranke u Srbiji, ova akcija je bila usmerena upravo ka tome da se radi na prepoznatljivosti stranke i da se izgradi poznatost, odnosno zaštitna marka na nezadovoljstvu sve većeg broja građana  krizom u odnosima sa Crnom Gorom.
Značajno za Srbiju je ipak to da dve najveće stranke i ujedno najveći rivali u još uvek postojećem DOS-u - DS i DSS podržavaju taj sporazum i da im se u tome pridružuje veliki broj manjih stranaka članica DOS-a pa čak i neke opozicione stranke poput SPO-a. Upravo od odnosa DS-a i DSS-a zavisiće ponajviše implementacija ovog sporazuma u Srbiji. Svakako da bi za sprovođenje Sporazuma najgore bilo da se dve najveće stranke u DOS-u međusobno razračunavaju koristeći ga kao temu u sukobu.
Ako se uzmu u obzir sve navedene okolnosti u Crnoj Gori i Srbiji ostaje utisak da bez "aktivnog monitoringa" Evropske Unije "Polazne osnove..." nemaju izgleda na uspeh - na uspostavljanje funkcionalne države koja se ubrzano kreće ka evropskim integracijama. Drugim rečima, iako ovaj Sporazum upućuje na sve bližu saradnju Srbije i Crne Gore, do te saradnje će teško doći ako se ne ispune odredbe iz Sporazuma koje nalažu intervenciju EU u slučaju ne ispunjavanja obaveza iz Sporazuma jedne od članica buduće državne zajednice...